Лаза Костић (Ковиљ, 12. фебруар 1841— Беч, 26. новембар 1910) је био српски књижевник, песник, драмски писац и естетичар.
Биографија
Рођен је 1841 год. у Ковиљу, у Бачкој, у војничкој породици. Основну школу је учио у месту рођења,гимназију у Новом Саду, Панчеву и Будиму, а права и докторат права на Пештанском универзитету. Службовање је почео као гимназијски наставник у Новом Саду; затим постаје адвокат, велики бележник и председник суда. Све је то трајало око осам година, а потом се, све до смрти, искључиво бави књижевношћу, новинарством, политиком и јавним националним пословима. Двапут је допао затвора у Пешти: први пут због лажне доставе да је учествовао у убиству кнеза Михаила и други пут због борбеног и антиаустријског говора у Београду на свечаности приликом проглашења пунолетства кнеза Милана. Кад је ослобођен, у знак признања, буде изабран за посланика Угарског сабора, где је, као један од најбољих сарадникаСветозара Милетића, живо и смело радио за српску ствар. Потом живи у Београду и уређује „Српску независност“, али под притиском реакционарне владе мораде напустити Србију. На позив кнеза Николе одлази у Црну Гору и ту остаје око пет година, као уредник званичних црногорских новина и политички сарадник кнежев. Но и ту дође до сукоба, па се врати у Бачку. У Сомбору је провео остатак живота релативно мирно. Умро је 1910 год. у Бечу.
Изабран је за члана Српског ученог друштва 27. фебруара 1883, а за редовног члана Српске краљевске академије 26. јануара 1909.
Књижевни рад
Као политички човек и јавни радник Костић је вршио снажан утицај на српско друштво свога времена. Он је један од оснивача и вођа „Уједињене омладине“, покретач и уредник многих књижевних и политичких листова, интиман сарадник Светозара Милетића. Он се у Аустрији борио против клерикализма и реакције, а у Србији против бирократске стеге и династичара. Кад је зашао у године, напустио је своју ранију борбеност и слободоумље, па је то био разлог што се и његов књижевни рад стао потцењивати.
Костић је своје књижевно стварање почео у јеку романтизма, поред Змаја, Јакшића и других врло истакнутих писаца. Па ипак, за непуних десет година стварања он је одмах истакнут у ред највећих песника и постао најпознатији представник српског романтизма. Он је написао око 150 лирских и дваестак епских песама, балада и романси;
три драме:
- Максим Црнојевић, (написана 1863, објављена 1868)
- Пера Сегединац(1882) и
- Ускокова љуба или Гордана (1890);
естетичку расправу:
- Основа лепоте у свету с особеним обзиром на српске народне песме (1880),
философски трактат:
- Основно начело, Критички увод у општу философију (1884),
и велику монографију:
- О Јовану Јовановићу Змају (Змајови), његовом певању, мишљењу и писању, и његовом добу (1902).
Поред већег броја чланака полемичног карактера, предавања, скица и фељтона. Од преводилачког рада најзначајнији су његови преводи Шекспира: „Хамлет“, „Ромео и Јулија“ и „Ричард III“. У прози је написао и неколико оригиналних фантастичних приповедака („Чедо вилино“, „Махараџа“, „Мученица“). Једна од најпознатијих дела су му „Међу јавом и међ сном“, као и „Санта Марија делла Салуте“.
